svrš. [prez. jd. 1. zahdam, mn. 3. zahdaju/zahdadu, prid. rad. jd. m. zahda/zahdo, prid. trp. jd. m. zahdan, ž. zahdana] – razg. jako napadati, zapasti (ob. o snijegu) • Snȋk je zahdo h cĩlomu krȁju.

svrš. [prez. jd. 1. zahrjȁvim, mn. 3. zahrjȁviju/zahrjȁvidu, prid. rad. jd. m. zahrjȁvi] – zahrđati • Či se lȁnci ne podmažẽvaju, mȍreju lȁfko zahrjȁvit.

svrš. [prez. jd. 1. zaȉgram, mn. 3. zaȉgraju/zaȉgradu, prid. rad. jd. m. zaigrȁ] – 1. početi igrati, zaigrati, 2. početi svirati, zasvirati • Muzikȁnti su zaigrȁli, a sȉ su mȃm pȍčeli tȃncat.

svrš. [prez. jd. 1. zajãfčem, mn. 3. zajãfčeju/zajãfčedu, prid. rad. jd. m. zajãfka, prid. trp. jd. m. zajȁčen, ž. zajȁčena] – oglasiti se jaukom; zajauknuti, zajaukati • Māčȁk je zajãfka, lȁčan je. Stãra mȁma je zajãfkala, kaj u nȍge bolĩdu. Sviãk je fȇjst zajȁčen, pȃjcekim nȅ bu zĩma.

svrš. [prez. jd. 1. zajȁšem, mn. 3. zajȁšeju/zajȁšedu, prid. rad. jd. m. zajȁha] – 1. sjesti na konja (ili na drugu životinju), 2. pren. razg. uspostaviti vlast nad kim, učiniti ga objektom svoje moći, 3. protegnuti se preko čega s gornje strane, naći se na čemu gdje inače nije potrebno ni poželjno; zajahati, zajašiti • Fȇjst se dopelȁ, zletȉ zi cȉste i zajȁha stũp.

svrš. [prez. jd. 1. zajȁtim, mn. 3. zajȁtiju/zajȁtidu, prid. rad. jd. m. zajȁti] – zaštititi od hladnoće i vjetra stavljanjem nečega toploga • Zajȁti sam sviãk s kurȕznicum, kaj mi se pȃjceki nȅ buju zmȑznili.

m. [jd. G zȃjca, mn. G zȃjcof] – 1. divlja životinja iz reda glodavaca, porodica zečeva s dugim zadnjim nogama i dugim ušima; zec, 2. svinjska potrbušina s rebrima, carsko meso • Lōfcȉ su strȉlili pãr zȃjcof. Zȃjce smo sȅ dȉli h pȃc, bȕju se h pȗšnici kādȉli.

m. [G Zȃjčevoga kũta] – toponim • Zȃjčef kũt je mȉsto na Vȗkovomu Selȕ na krȁju Vrãpčeve vȕlice. Tõ su i trȃniki h Kljũču kaj ih ȉmaju trȋ famȉlije, Pȉneki, Krȕšlini i Hȕmeki zi Slovȇnije.

m. umanj. [jd. G zȃjčeka, mn. G zȃjčekof] – mali zec, zečić → zȃjc • Lūkȍ je preplȁšeno kȁj zȃjček.

m. [jd. G zajčȉaka, mn. G zajčȉakof] – nastamba za zečeve, zečinjak • Dȉlamo nõvi želȉzni zajčȉak.

m. [G Zȃjčjih kũtih] – toponim • Zȃjčji kũti su ledȉne med Drĩem i kljũčkum gmȁjnum.

ž. [jd. G zajĩce, mn. G zajĩc] – ženka zeca, zečica → zȃjc • Cūckȉ lovĩju zajĩcu, al im je vȕšla.

ž. [jd. G zãke, mn. G zãki/zãki(h)] – 1. a. naprava u obliku omče ili petlje namještena za hvatanje divljači, b. omča, petlja (u dječjoj igri), 2. pren. lukavstvo kojim se nekoga vara ili dovodi u nepovoljan položaj; mamac, klopka, prevara, zamka • Tȁk kričĩš kȁk da si se prȉja na zãku.

svrš. [prez. jd. 1. zãjdem, mn. 3. zãjdeju/zãjdedu, imp. jd. 2. zājdȉ, prid. rad. jd. m. zȁša] – 1. a. krećući se dospjeti u kakav zatvoren, ograničen prostor, u unutrašnjost, u kakvu sredinu, zajednicu, doba života, djelatnost, b. početi sudjelovati u čemu, upustiti se dublje u što (proučavajući, razmatrajući i sl.); prodrijeti u što, razumjeti što, c. ubrojiti se, pripasti u što, moći se svrstati po nekom kriteriju u što, spadati u što; ući, zaći • Čez zȁprta vrãta ne mȍreš zãjt f hȉžu.

nesvrš. [prez. jd. 1. zajũškam/zajũščem, mn. 3. zajũškaju/zajũškadu/zajũščeju/zajũščedu, prid. rad. jd. m. zajūškȁ] – podviknuti, viknuti od veselja → jūškȁt • Bȁbe su popĩvale, a Štȅfa je fȇjst zajũškala, kaj u je čȕlo pȏ selȁ.

svrš. [prez. jd. 1. zakadĩm, mn. 3. zakãdiju/zakãdidu, prid. rad. jd. m. zakādȉ, prid. trp. jd. m. zakajȅn, ž. zakajȅna] – kađenjem ispuniti dimom (ob. prostoriju), zakaditi, zadimiti → zadȉmit • Špȍrhot mi nẽče vlĩč, cĩla mi se hȉža zakãdila. Hȉža mi je sȁ zakajȅna, kat ovĩ mȍji fȃjfaju kȁk da su ponorȉli.

zamj. (odnosno-upitna) – zbog čega, radi čega, iz kojih razloga, zašto • Zãkaj se nẽčeju peljȁt s cȗgum?

svrš. [prez. jd. 1. zakajẽvam, mn. 3. zakajẽvaju/zakajẽvadu, prid. rad. jd. m. zakajȇva] – kađenjem ispunjavati dimom (ob. prostoriju), zadimljavati • Sȁki kȅdan kũriju smetjȇ pak zakajẽvaju cĩlu vȕlicu.

svrš. [prez. jd. 1. zakalĩm, mn. 3. zakalĩju/zakalĩdu, prid. rad. jd. m. zȁkali, ž. zakalĩla] – 1. dati željezu veliku tvrdoću i otpornost na habanje zagrijavanjem na visoke temperature i brzim hlađenjem, 2. pren. postati sposoban za iskušenja, očeličiti se, ojačati, 3. zamutiti vodu; kaliti → kalȉt • Gȍdina je fȇjst pȁdala pak je zakalĩla Sȕklu i Sāvȕ.

svrš. [prez. jd. 1. zakapȁrim, mn. 3. zakapȁriju/zakapȁridu, prid. rad. jd. m. zakapȁri, prid. trp. jd. m. zakapȁren, ž. zakapȁrena] – dati kaparu dijelom cijene, plaćenim unaprijed, rezervirati kupnju; dati predujam • Zakapȁri sam grȕnt, splȁti bum ga do krȁja Vuzmȁ. Grȕnt je zakapȁren, drȕgi kȅdan bumo zrȉhtali sȅ kaj trȋba.

nesvrš. [prez. jd. 1. zakãpam, mn. 3. zakãpaju/zakãpadu, imp. jd. 2. zakãpaj, prid. rad. jd. m. zakãpa] – stavljati u jamu iskopanu u zemlji, prekrivati zemljom; pokapati, zakapati • Cūcȁk mi fȍrt rȕje po dvorȉšču, zakãpa si kȍsti.

nesvrš. [prez. jd. 1. zakãpčam, mn. 3. zakãpčaju/zakãpčadu, imp. jd. 2. zakãpčaj, prid. rad. jd. m. zakãpča] – pričvrščivati odjeću kopčama, gumbom ili čim sličnim, zakopčavati • Kȏmaj si zakãpčam gȕmbe na kapȗtu, pȑsti su mi se zmȑznili.

svrš. [prez. jd. 1. zakardãšim, mn. 3. zakardãšiju/zakardãšidu, prid. rad. jd. m. zakardãši] – razg. u nečemu pretjerati (ob. u raznim tvrdnjama, provodima do kasno u noć ili u užitcima kao što je piće i veselo društvo) • H subȍtu sam zakardãši h birtȉji do pȏ trȋ hjȗtro, h nedȉlu sam se kȏmaj zbȕdi.

svrš. [prez. jd. 1. zakȃrtam (se), mn. 3. zakȃrtaju/zakȃrtadu (se), prid. rad. jd. m. zakȃrta (se)] – 1. izgubiti novac (i druge dragocjenosti) na kartama; prokockati, protući, 2. kartajući zaboraviti na vrijeme; zakartati • Zakȃrta je hȉžu i grȕnt pak je prȅša kadȏ znã kȁm.